- Pred Božić, 24. decembra 1888. god, Vinsent Van Gog odsekao je sebi ušnu školjku u Arlu, gradiću na jugu Francuske. Noć pre toga upao je u žestoku raspravu sa Gogenom, preteći mu brijačem. Deo ušne školjke, ponudio je prostitutki u bordelu. Posle incidenta, potražio je psihijatrijsku pomoć. Tri meseca nakon što je napustio azil, izvršio je samoubistvo.
- Žaklin je rođena 1959. god. i sve do svoje tridesete godine mislila je da ima sve. A onda je pukla. Dijagnoza je bila višestruki poremećaj ličnosti. Bolest je uništila njen brak, posao i odnos sa sinom. Uprkos svemu, i dan danas veruje da je život lep.
Najpoznatiji holandski slikar se nažalost ubio, dok Žaklin i dalje veruje u život. Iako ih razdvaja jedan vek, ono što je zajedničko za njih dvoje, jeste da su u jednom trenutku potražili preko potrebnu stručnu pomoć. Međutim, ni Žaklin ni Van Gog nisu slutili da će njihove priče jednog dana biti izložene ni manje ni više nego u - muzeju psihijatrije!
Het Dolhuys. Sama reč podseća na nekakvu kućicu za lutke. Ili muzej za lutke. Imajući u vidu da je Holandija poznata po muzejima kao što su npr. muzej torture, muzej za sahrane, muzej tašni, lula ili marihuane, uopšte ne čudi postojanje muzeja psihijatrije. Het Dolhuys u prevodu jednostavno znači – ludnica. I ne samo to – ova ludnica smeštena nedaleko od strogog centra grada u Harlemu predstavlja muzej psihijatrije!
Muzej psihijatrije otvoren je 2005. godine na inicijativu nekoliko psihijatrijskih ustanova i to u cilju edukovanja javnosti o mentalnom zdravlju čoveka, kao i o tome šta u stvari znači psihijatrijska pomoć i kako se prevazilaze problemi sa kojima se suočavaju oni koji imaju psihičke, tj. mentalne smetnje. Nekada je ovaj kompleks bio utočište onima koji su na neki način bili odbačeni iz društva – to su bili gubavci, pijanice i prostitutke zaražene sifilisom. Vremena su se promenila i danas je ludnica utočište za sve one koji žele da saznaju na konkretnim primerima nešto više o čovekovom mentalnom zdravlju.
Međutim, ovaj muzej nije samo muzej. Takođe je informacioni centar, kulturna ustanova, mesto gde se organizuju razne debate, konferencije i radionice. Isto tako, ovde rade i mnogi volonteri, a neki od njih imaju psihijatrijsku prošlost. Ukratko - ovde možete videti istorijat ludila, kako se ispoljava i na koje načine ga lečiti.
 |
| Ulaz u muzej psihijatrije | | | | | |
Zgrada s polja deluje mistično i ima prelepu baštu, ali tek sam unutra prepoznala napetost i neizvesnost. Kompleks je podeljen na nekoliko većih prostorija i nekoliko manjih soba koje su povezane hodnicima. Na neki način kao lavirint. Prigušeno svetlo i goli kameni zidovi šire osećaj hladnoće i jeze. U prvoj sobi čujem odjeke nečijih glasova. Okrećem se i shvatam da sam sama u prostoriji. Da nisu to moji glasovi, prva je asocijacija. Na svu sreću nisu. U pozadini odjekuju glasovi pacijenata koji su snimljeni i pričaju.
 |
| Kreativnost pacijenata | |
|
Ovde su uglavnom pacijenti ti koji govore šta za njih znači ludilo. Njihove priče pretočene su u muzejske postavke. U svojim psihičkim rastrojstvima neki od njih su slikali po nekoliko slika dnevno ili komponovali muziku. Lutka bez glave u ruci drži prepoznatljivu sliku, autoportret, a ako stavite slušalice čućete njegovu priču. Ludilo i kreativnost idu zajedno, kažu natpisi na zidovima. Nekoliko škrabotina, ali i zaista lepih crteža i pisama zakačeni su na bezglave lutke - osobe koje su se, svaka na svoj način borile sa šizofrenijom, maničnom depresijom ili halucinacijama. “Holandskog slikara, Antona Hejbura, nadvladale su sopstvene psihoze. Odlučio je da van klinike želi da stvori sopstvenu realnost. I stvorio je. Živeo je u komuni sa pet žena u malenom selu na severu Holandije.”
 |
| Svaka lutka ima svoju priču |
|
|
|
Pored bezglavih lutaka i njihovih umetničkih dela nalazi se i ćelija, samica, iz 16. veka gde su se zaključavali agresivniji pacijenti. Ulazim unutra, ali brže-bolje bežim napolje kada sam videla koliko je mala. Deluje jezivo, pogotovo što možete da čujete nečije glasove.
 |
| Samica iz 16. veka | | | | | |
|
|
Svako od nas se sigurno jednom susreo sa osobom koja ima neke psihičke probleme a da to nije ni znao. A i kako bi znali? Oni su poslovni ljudi, matematičari, domaćice, slikari, muzičari, ljudi iz komšiluka, ljudi oko nas. Šta je to u stvari što pravi razliku između ludila i neludila? Gde je granica? Šta je to što je normalno, a ne nenormalno? Ovo su samo neka od pitanja koja su ispisana po zidovima u nastavku. Te boje na neki način i daju malo topline svemu. Čitajući boje sa zida, saznala sam neverovatne podatke.
● Jedan od pet Holanđanina ima neki psihički problem
● Svaka peta žena boluje od depresije
● Jedan od sto Holanđanina je šizofreničar
● 10 % radne populacije ima simptome profesionalnog izgaranja, tj. iscrpljivanja na poslu (tzv. burnout)
● Početkom 20. veka alkoholizam je bio treći po redu uzrok ludila kod muškaraca
Ovi podaci ne ukazuju na to da su Holanđani luđi neko bilo ko drugi na svetu. Samo otvoreno pričaju o tome. Koračam dalje. Da li ste se ikada susreli sa normalnom osobom? Uokvireno je crvenom bojom na ulasku u sledeću sobu. Sledi istorijat bolesti mozga, kao i anatomija istog. I na kraju, kutak posvećen Frojdu. Sobica sa kaučem.
 |
| Istorijat ludila |
Jednom lud, uvek lud, nastavljam da čitam dalje i ulazim u sobu koja je označena kao soba za pacijente, mesto gde se okupljaju i pričaju. Na savremenim kompjuterima nedaleko odatle, možete testirati sebe. Nekoliko testova i saznajte koliko ste ludi ili šta će vam reći Roršahov test!
 |
| Jednom lud, uvek lud! Da li je zaista tako? |
U sledećoj prostoriji na trenutak možete postati doktor, jer vam je na raspolaganju stetoskop pomoću kojeg možete oslušnuti iskustva nekolicine pacijenata i to iz ugla doktora, medicinskog osoblja i samih pacijenata. Nekoliko psihijatrijskih bolnica ustupilo je svoje eksponate, pa se tu može videti na primer, bolnički krevet s početka 20.veka, sprava za elektro-šokove, bočice s lekovima čiji su natpisi skoro pa izbledeli. Oseća se miris alkohola, bolnice, vika pacijenata čije priče konstantno idu na ekranu preko zida. Tu je i tzv. ludačka košulja. Deluje normalno, s tim što ima duže rukave, pomislila sam i uputila se ka izlazu zaključivši da mi je dosta obrazovanja za danas.
 |
| Eksponati u muzeju |
Posle kulturnog, obrazovnog i pomalo zastrašujućeg iskustva da se mentalni krah može desiti svakome od nas, gospođa u srednjim godinama srdačno mi se zahvalila na poseti dodavši uz osmeh: “Posetite nas ponovo!” Najiskrenije se nadam da neću. Mada, lepo je znati da i u tom slučaju imaš gde da odeš.
