Tako se to radi u Amsterdamu

Protekla nedelja u Amsterdamu prošla je u znaku pink boje a vrhunac kao i svake godine, bila je parada ponosa na kojoj su mnogobrojni učesnici plovili jednim od najlepših amsterdamskih kanala.

Join the club! ... Ako imaš 50 i više godina i ako si gej

Policija!!! I njihov moto "ROZI U PLAVOM"

Ulice Amsterdama...

Subotom pre podne ili misterija braon patika

Subotom čini mi se da svaki manji gradić u Holandiji dodatno živne. To traje do sumraka kada je po pravilu vreme za večeru. Tada se stvari stišaju i sumira se ono što se dešavalo na glavnom trgu, a potom slede pripreme za noć.

Te subote sam između prozora, nakrivljenih šalona i starih fasada uzane ulice videla da vise jedne iznošene braon patike okačene o žicu. Ovako, gledajući ih sa zemlje, deluju mi kao da je njihov vlasnik nosio broj 42. Ali, ko zna ko je njih nosio. Ko zna kako su dospele tu. Ko zna ko ih je sve primetio osim mene. I ko zna koliko će tu ostati i sa visine posmatrati prolaznike koji kupuju italijanski sladoled, levo i pržene krompiriće, desno.

Malo dalje od patika broj 42, otprilike u istoj ravni, lebdi jedan čovek. Lebdi među čokoladnim fasadama. Na glavnom trgu se čuje muzika. Nekakva je fešta. A taj čovek, blažen pogledom pod nogama snima okupljenu gomilu. On zna kako je došao gore. Možda su ga primetili, a možda i ne. On zna kad se vraća na zemlju. Uskoro. To isto ne mogu reći za braon patike.

Kućica na rubu parka i šume

Ima jedna kućica u šumi. Dobro ne baš u šumi, između je parka i šume. 

Sa biciklističke staze vidi se jedna drvena nadstrešnica sa pultom a iznad visi natpis PRODAJE SE. Tek kad ostaviš bicikl pokraj staze, možes da vidiš šta se sve prodaje. Tu se obično prodaje krompir, šargarepa, cvekla, jabuke, med i sveža jaja koja su poređana u korpi. Sve je upakovano u kese, prodaje se na kilo, a za jaja postoje kartonske kutije. Pošto sam stigla prekasno, u korpi zatičem samo desetak jaja. Sa leve strane natpis koji odoleva kiši zapakovan u plastiku. Na njemu piše da je jaje 25 centi. Sa desne strane nalazi se metalna kutija sa prorezom. Kutija zvecka kada ubacis koji cent. Ili evro. Sve je lepo objašnjeno. Kupiš jaja, izračunaš koliko si dužan i onda platiš kasici. Gledam oko sebe. U dvorištu punom cveća nema nikoga. Poneka dečja igračka rasuta po betonu a tamo, malo dalje, čuju se koke. Možda su me namirisale i shvatile moju nameru. Iza kapije vidi se bašta gde se gaji salata, verovatno šargarepa i krompir. Na sredini mog pogleda je garaža za automobile. Unutra se vidi pežo kabrio. Između garaže i bašte napravljen je koš za dečicu. Osmehujem se i razmišljam kako su ovi ljudi slobodni. Uzgajaju povrće i potom ga prodaju bez ikakvog straha da će možda biti pokradeni. To mi prvo pada na pamet. Pakujem jaja i spremam novčiće. Polako ih ubacujem u kasicu. Sviđa mi se njen zvuk. Smejem se i podižem pogled. Tačno iznad kasice nalazi se jedna sićušna kamera. Gleda me. Na trenutak sam se zbunila, ali osmeh se nije dao prevariti.
 

Kraljičin dan, sa mesec dana zakašnjenja

Proteklog meseca bila sam u Beogradu, tako da se nadam da je ovo kašnjenje opravdano. U stvari, kriva je moja sestra. Udala se, a ja sam imala privilegiju da učestvujem u njihovom lepom danu. I bilo je savršeno. No, kako ovaj blog nije o njima, da se vratim onome što sam htela reći.

Znam da je prošlo više od mesec dana od Kraljičinog dana, ali jednostavno sam morala da podelim ovaj video sa vama. To je kompilacija svega onoga što sam uspela da snimim telefonom.

Naravno, vreme je bilo lepše nego ikada, ali samo taj dan. Do negde 21h uveče. Što me navodi na to da Holanđani takođe koriste ruske cake da bi "napravili" sunčano vreme. 

Među dečicom koja su pokazivala svoje sposobnosti u Vondel parku, najviše me je oduševio dečak koji je puštao muziku i napravio sjajnu atmosferu među okupljenima. 

Moram priznati da mi je Harlem nedostajao za ovo vreme dok sam bila u Beogradu. Možda to ima veze sa jednom davnom informacijom koja se polako ali sigurno obistinjuje u narednom periodu. Uskoro napuštamo ovaj grad i ovu zemlju. Selimo se.....

Polja lala

Do sada sam ustalila dva oblika vožnje bicikla. Oba zavise od mog raspoloženja i vremena. 

Prvi:  Kada kasnim ili žurim negde. Vreme: Ne obraćam pažnju da li pada sneg, kiša ili sija Sunce. Isto mi je. Raspoloženje: Nemam ga, jer kasnim i razmišljam da li ću stići na vreme. Da, tada psujem sve redom, legnem na zvonce kao kad vozim kola. Svi me nerviraju. I ona bakuta što sporo okreće pedale, i one dve cice što se šetaju na sred staze.... Svi. 

Drugi: Kada sam srećna. Tada okrećem pedale umerenom brzinom, stajem čak i mačkama koje mi prepreče put. Njišem glavu levo pa onda desno, u ritmu neke moje muzike. Volim da osetim vetar koji mrsi kosu. Bukvalno je mrsi i posle ne mogu da je raščešljam. Ali volim taj osećaj. Vreme: može biti i sneg i kiša, mada najlepše je kada je sunčan dan. 

Jedan od takvih dana bio je i kada sam prvi put posetila polja lala. Bila sam toliko srećna jer do tada nisam videla ništa slično tome.

..."I zaista, tada je sve šareno. Sve cveta i pupi, a dan postaje dosta duži. U to vreme, Holandija prosto sjaji jarkim bojama. Miriše na svežu travu, narcise zasađene u baštama, na nekakav žuti cvet i polen koji se svuda širi čim vetar malo jače dune."

Ceo tekst - Miris cveća; I posao i zadovoljstvo

Stiglo nam je cveće

Ne znam da li smem da kažem da je došlo proleće. Kalendar tako kaže, ali temperatura ne baš. (Ako zanemarimo temperaturu), cveće je dakle, kao pravi vesnik proleća, stiglo i u naš grad. 

Protekli vikend kroz Harlem je prošla povorka sa ogromnim cvetnim aranžmanima. Kamioni su zatim, na glavnom trgu istovarili papagaje, jednog Indijanca, čoveka koji čita novine i još mnoge likove koji su bili sastavljeni od raznoraznog cveća. 

Bio je divan nedeljni dan koji mi je poslužio kao sjajna uvertira za karakteristična polja lala, (čega će biti u nastavku).

Pitanje br. 35

Sledeća priča bi mogla da se nadoveže na moj prethodni tekst. 
Pozdrav iz najhomoseksualnije zemlje Evrope 

Tiče se tolerancije i toga koliko su ovde društvene norme “pomerene”.

Negde između pitanja kako se zove ustanova od koje radnik dobija pomoć u slučaju da je otpušten i zbog čega se komšije najviše svađaju, naišla sam i na famozno 35. pitanje.

Inače, ovo je jedno od pitanja, tj. vežbanja iz knjige za holandski. Bukvalan prevod ide ovako:

Novi kolega te pita da mu pomogneš (oko nečega). Znaš da je on homoseksualac. Šta ćeš da uradiš?

a)      Ideš pravo kod šefa i tražiš premeštaj u drugo odeljenje

b)      Kažeš kolegi da ne podržavaš homoseksualne brakove

c)      Objasnićeš mu najbolje što možes ono šta ga zanima

      
      Hm, šta je to što bi ti uradio?

Pogled sa visine

Nekoliko slika o tome kako delić Holandije izgleda sa visine. 

Baš je onako kako sam zamišljala. Ravno, ispresecano vodom, mirno i zeleno.

Knjižara u crkvi - Iz božjeg hrama u hram knjiga!

Iako sam se relativno brzo navikla na život u ušuškanoj, prenaseljenoj Holandiji, moram priznati da me ova zemlja svakim danom sve više iznenađuje. Proteklog vikenda posetila sam Mastriht. Jedan od najjužnijih i najstarijih gradova Holandije. Iako teritorijalno pripada Holandiji, po meni ima potpuno drugačiji duh i arhitekturu. Ovaj šarmantan, pomalo brdovit, univerzitetski, kulturno-istorijski grad interesantan je i po restauiranoj crkvi iz 13. veka koja je danas – knjižara!

Pre nego što je postala knjižara, crkva je služila kao skladište za bicikle. Inače u Holandiji postoje crkve koje su “napuštene” i problem ih je održavati. Imajući u vidu da Holanđani nisu mnogo religiozni, sasvim je logično iskoristiti ogroman prostor nego ga ostaviti da propada. I tako je nekadašnja crkva postala poznata turistička atrakcija koja je iznenada vaskrsla iz zaborava. Do sada sam u bivšim crkvama videla bar-restoran-pivnicu, čula da postoji čak i teretana, a evo, sad sam naišla i na knjižaru. Božanstveno!

Čekajući kišu

Skoro pa sam navikla na kišu. I tačno mogu da je nanjušim.

Tada se sve nekako ućuti i čeka. Specijalno ako je nedelja popodne.

Tada se čuje tišina...

Srećom, danas je ne čujem. I srećom, danas je subota.

Harlem pred kišu

Kako se pravi magija

Zvrrrr... zvrrr…
Sa druge strane žice čujem glas mađioničara - gazde.
- Zdravo Marina, imamo jednu molbu. Treba nam pomoć da isprobamo stolicu. Da li možete da siđete i pomognete nam?
Nije nam jasno ali silazimo.
U bašti, ispred glavnog ulaza, nailazimo na pravu malu konstrukciju.
Nas petoro se okupilo oko bele pletene stolice koja je pričvršćena na plave daske.
Ručno napravljen tron sopstvenim mađioničarskim rukama.
O čemu se zapravo radi?
Naprava treba da predstavlja tron za voditeljku na jednoj zabavi koju organizuje velika firma.
A naše gazde učestvuju u zabavnom programu.
Zamislili su da nekoliko ljudi voditeljku programa unese kao pravu kraljicu.
Dakle, kako mi možemo da pomognemo? pitamo se dok gledamo u čudo pred nama.
Treba da isprobamo stolicu, tj. da vidimo da li će izdržati težinu dotične voditeljke.
Idemo redom. Prvo sam ja sela u belu, pletenu stolicu.
Jen’, dva, tri, oruuk.
Podigoše me onako i prošetaše me u krug po basti. Bilo je sjajno. Mogla sam da vidim kružni tok koji se inače ne vidi dobro od žbunja, komšiju prekoputa i jos dva, tri, osvetljena prozora naše tihe ulice.
- Kako se osećas? Je li sve u redu?
- Kao kraljica!
Međutim, spustiše me ubrzo.
Dalje, na red je došao mađionicar od 70-ak kila, čisto da se uverimo da ništa neće pući.
Dok smo ga uzdizali u nebesa, pomislila sam kako baš i ne bi bilo lepo da sve pukne i da se siroti  čarobnjak stropošta sa visine od skoro 3 metra.
Ne bi bilo zgodno ni za njega ni za nas.
Na svu sreću, stolica je bila ispravna. Stabilna. Svi zadovoljni.
Ostaje još da se napravi dekoracija koja će podsećati na zlatni tron sa puno perja, džidžbidža i mnogo glamura.
Zahvalili su nam se a mi smo se povukli u naše odaje zadovoljni što smo učestvovali u stvaranju magije.

Čari zaleđenih kanala - II deo

I dok beogradske vlasti upozoravaju da se ne prelazi zaleđeno jezero na Adi, stanovnici Harlema (da ne grešim dušu, takođe uz upozorenja vlasti) prave žurke na ledu. Tačnije, iznose stolove, stolice, služe klopu i toplu čokoladu, čajeve, kafu i rum. Sve to na ledu!

Protekla subota zaista je bila kao nacinalni praznik u Holandiji. Ovog puta mislim da su skoro svi stanovnici Harlema bili na zaleđenoj Sparni, pogotovo što zaleđeni kanali nisu česta pojava na ovim prostorima. Kad se tome doda da su Holanđani strastveni ljubitelji klizaljki i da je bio prelep, sunčan dan, zaista je bilo teško uskratiti bilo kome ovakav provod na ledu.

 

 

Na nekim mestima led je čak počeo da se topi, ali ni to nije sprečilo mališane i odrasle da nastave sa zabavom. U jednom trenutku sam se pošteno isprepadala kada je stariji čovek tačno ispred mene propao kroz led. Šok! Na svu sreću, pridržao se za ogradu i ubrzo su ga izvukli na suvo. Pogledala sam oko sebe i videla da su se ostali vratili svojim klizaljkama. Prokomentarisali su kako više, ali sada, stvarno više ne sme da se prolazi kroz zabranjenu zonu, stavili trake i vratili se klizanju. U povratku sam videla da je ista ta traka pocepana. No, žurka se nastavila kod vetrenjače sve do mraka...

Čari zaleđenih kanala

Zima je i ovde. Doduše nije veliki minus, ali dovoljno da se kanali zalede.

Već nekoliko dana stanovnici Harlema koriste sve moguće prednosti zaleđene reke Sparne i njenih zabačenih kanala.

U Amsterdamu ista priča....

 

- Brate, ajde stani ovde, reče momčić drugaru pokazujući na pukotinu. Tako, tako, aj sad skoči!

Haha super, ovo tako ide na jutjuuub.. Krc, krc, krrrc..... I pučeeee led...

Naravno, to se nije desilo, niti su dve devojčice pored njih pomišljale da se sklone sa leda.

 

 

 

 

 A u međuvremenu u Harlemu...

 

Martin je stavio ranac na leđa i izjurio iz školskog dvorišta. Na putu do glavnog trga sreo je dvojicu ortaka. Spustili su se do Sparne i biciklima uplovili po zaleđenoj reci.... Ljudi oko njih su na nogama imali ili klizaljke ili čizme. Naravno, osim Toma, crnog psa, koji je grebao po ledu pokušavajući da sustigne gazdu.