Subotom čini mi se da svaki manji gradić u Holandiji dodatno živne. To traje do sumraka kada je po pravilu vreme za večeru. Tada se stvari stišaju i sumira se ono što se dešavalo na glavnom trgu, a potom slede pripreme za noć.
Te subote sam između prozora, nakrivljenih šalona i starih fasada uzane ulice videla da vise jedne iznošene braon patike okačene o žicu. Ovako, gledajući ih sa zemlje, deluju mi kao da je njihov vlasnik nosio broj 42. Ali, ko zna ko je njih nosio. Ko zna kako su dospele tu. Ko zna ko ih je sve primetio osim mene. I ko zna koliko će tu ostati i sa visine posmatrati prolaznike koji kupuju italijanski sladoled, levo i pržene krompiriće, desno.
Malo dalje od patika broj 42, otprilike u istoj ravni, lebdi jedan čovek. Lebdi među čokoladnim fasadama. Na glavnom trgu se čuje muzika. Nekakva je fešta. A taj čovek, blažen pogledom pod nogama snima okupljenu gomilu. On zna kako je došao gore. Možda su ga primetili, a možda i ne. On zna kad se vraća na zemlju. Uskoro. To isto ne mogu reći za braon patike.
Нема коментара:
Постави коментар