Knjižara u crkvi - Iz božjeg hrama u hram knjiga!

Iako sam se relativno brzo navikla na život u ušuškanoj, prenaseljenoj Holandiji, moram priznati da me ova zemlja svakim danom sve više iznenađuje. Proteklog vikenda posetila sam Mastriht. Jedan od najjužnijih i najstarijih gradova Holandije. Iako teritorijalno pripada Holandiji, po meni ima potpuno drugačiji duh i arhitekturu. Ovaj šarmantan, pomalo brdovit, univerzitetski, kulturno-istorijski grad interesantan je i po restauiranoj crkvi iz 13. veka koja je danas – knjižara!

Pre nego što je postala knjižara, crkva je služila kao skladište za bicikle. Inače u Holandiji postoje crkve koje su “napuštene” i problem ih je održavati. Imajući u vidu da Holanđani nisu mnogo religiozni, sasvim je logično iskoristiti ogroman prostor nego ga ostaviti da propada. I tako je nekadašnja crkva postala poznata turistička atrakcija koja je iznenada vaskrsla iz zaborava. Do sada sam u bivšim crkvama videla bar-restoran-pivnicu, čula da postoji čak i teretana, a evo, sad sam naišla i na knjižaru. Božanstveno!

Čekajući kišu

Skoro pa sam navikla na kišu. I tačno mogu da je nanjušim.

Tada se sve nekako ućuti i čeka. Specijalno ako je nedelja popodne.

Tada se čuje tišina...

Srećom, danas je ne čujem. I srećom, danas je subota.

Harlem pred kišu

Kako se pravi magija

Zvrrrr... zvrrr…
Sa druge strane žice čujem glas mađioničara - gazde.
- Zdravo Marina, imamo jednu molbu. Treba nam pomoć da isprobamo stolicu. Da li možete da siđete i pomognete nam?
Nije nam jasno ali silazimo.
U bašti, ispred glavnog ulaza, nailazimo na pravu malu konstrukciju.
Nas petoro se okupilo oko bele pletene stolice koja je pričvršćena na plave daske.
Ručno napravljen tron sopstvenim mađioničarskim rukama.
O čemu se zapravo radi?
Naprava treba da predstavlja tron za voditeljku na jednoj zabavi koju organizuje velika firma.
A naše gazde učestvuju u zabavnom programu.
Zamislili su da nekoliko ljudi voditeljku programa unese kao pravu kraljicu.
Dakle, kako mi možemo da pomognemo? pitamo se dok gledamo u čudo pred nama.
Treba da isprobamo stolicu, tj. da vidimo da li će izdržati težinu dotične voditeljke.
Idemo redom. Prvo sam ja sela u belu, pletenu stolicu.
Jen’, dva, tri, oruuk.
Podigoše me onako i prošetaše me u krug po basti. Bilo je sjajno. Mogla sam da vidim kružni tok koji se inače ne vidi dobro od žbunja, komšiju prekoputa i jos dva, tri, osvetljena prozora naše tihe ulice.
- Kako se osećas? Je li sve u redu?
- Kao kraljica!
Međutim, spustiše me ubrzo.
Dalje, na red je došao mađionicar od 70-ak kila, čisto da se uverimo da ništa neće pući.
Dok smo ga uzdizali u nebesa, pomislila sam kako baš i ne bi bilo lepo da sve pukne i da se siroti  čarobnjak stropošta sa visine od skoro 3 metra.
Ne bi bilo zgodno ni za njega ni za nas.
Na svu sreću, stolica je bila ispravna. Stabilna. Svi zadovoljni.
Ostaje još da se napravi dekoracija koja će podsećati na zlatni tron sa puno perja, džidžbidža i mnogo glamura.
Zahvalili su nam se a mi smo se povukli u naše odaje zadovoljni što smo učestvovali u stvaranju magije.